Close

01/01/2020

(re)Kapitulacija; kad (po)misliš da ne može gore…

Bože, daj mi snage SAMO da više NIKAD ne postavim pitanje “MOŽE LI GORE?”

Amin.


Svaki, apsolutno SVAKI put kad sam pitala i pomislila da ne može, bubnulo me u glavu. Može Majo, de skontaj već jednom da može i ne izazivaj univerzume.

2016 na 2017 je bio uvod u pakao, 2017 mi se najebala majke mile ali sam se  izvukla, 2018 je još i prošla nekako ali što me 2019 dočekala – EJVALAJOJ!

OVOM tekstu sam se naivno ponadala da će biti bolje. OK, ne mora biti bolje, samo da ne bude gore ALI ne lezi vraže…

2017 je bila loša, 2018 turbulentna a 2019 je pokušala da me ubije. Doslovno ubije. Nije ali se ne usuđujem postaviti pitanje hoće li to pokušati i (n)ova.


JANUAR

Januar je obećavao da bi godina mogla da bude dobra. Barem kad je u pitanju obilaženje kafana i ugađanje sebi. Jesam, 2018. sam provodila po kafanama, klubovima, živjela od čokolade, viskija i vina. Hodala okolo bez štrampli i u majicama koje su glumile haljine. Mislila sam da je sve loše iza mene i da mogu pokušati živjeti “normalno”. Normalno ili ne, moja normalnost je tako izgledala i svako je za sebe definiše.

Januar je bio divan i rezervisan za drugarice. Januar je pokušao da zavara da će godina biti dobra…

 

FEBRUAR

U februaru sam ozbiljnije počela da razmišljam da li imam znanja i iskustva da radim nešto sama. U februaru sam upoznala i Danijela; jednog od dva fotografa u koje se i dan danas kunem da jednostavno imaju neke posebne fotoaparate na kojima izgledam kako izgledam i da to nisam ja već magija.

U februaru smo radili stvarno gotivne stvari koje su me malo vratile u život ali i dalje je bio njanjav i nije me oduševljavao. Ne volim ne raditi, ne znam funkcionisati bez 24/7 stresa, trke, frke i panike. Ne volim kad sve ide kako treba jer se ispostavi da ne ide.

 

MART

U martu sam išla u Rim, po blogerskoj “dužnosti”. Rim je divan i definitivno želim da se vratim, čim prije. Rim mi je još jednom pokazao da stvarno MOGU samo ako HOĆU jer je moja dva puta operisana kičma provela četiri dana hodajući, hodajući, hodajući.

U jednom danu sam prešla 10 kilometara i izlizala patike. Mogla sam. Ne znam kako, nekad ni sama sebi ne mogu da objasnim kako jer nije da ne (za)boli već jednostavno nemam potrebu da govorim da boli kad boli, od tog svakako neće prestati.

I u martu smo Danijel i ja radili zanimljive stvari a ovaj put smo imali partnera u zločinu i podršku brendova Lormar i Navigare.

Bilo je zanimljivo, ništa što do sad nije viđeno ali definitivno nešto što sam prvi put probala. Lormar za mene, Navigare za Benija i sjajne fotografije koje možete pogledati OVDJE.

 

APRIL

April je bio njanjaviji od februara. Da, shvatila sam da ipak nešto znam i da mogu radim svoje i za sebe ali nisam bila spremna. April je bio rezervisan da radim sve ono za šta nisam imala vremena prije radeći za druge. April je bio za drugare i fotke u liftu.

U aprilu sam dobila ponudu za posao i da preselim iz Banjaluke u Sarajevo. April je bio i mjesec kad sam počela aktivnije da radim na svom psihičkom zdravlju. April je bio proljećno buđenje jer NAPOKON nešto se vrtilo i zavrtilo, postalo zanimljivo.

 

MAJ

 

U maju sam zaista spakovala stvari, pozdravila se sa Banjalukom i svim što sam radila i gradila proteklih deset godina i preselila u Sarajevo. Oprostite mi ali ja nikad nisam voljela Sarajevo, još uvijek ne volim i sumnjam da će se to promjeniti ali volim sebe i u tom trenutku to je bilo nešto što sam morala da uradim, upravo zbog sebe.

U maju je bio SPARK a ja nisam bila gost ni učesnik – bila sam BLOGER!

Bila sam SPARK bloger. Tu noć kad je stigao mail i potvrda tresla sam se kao priključena na struju – od glave do pete. U tom trenutku nisam znala jesam li srećna, uzbuđena, da li da se smijem, vičem ili plačem od dragosti pa sam sve odjednom. Prvo sam vikala sama po stanu pa onda skakala od sreće pa onda plakala pa opet skakala. Meni je to, u tom trenutku bilo SVE; sve što sam htjela se ostvarilo. Možda su mi i želje skromne, možda vi to ne razumijete jer se ne bavite tim poslom kojim se ja bavim ali… Imam milion i jedno ali da dodam jer je Spark bio moj Spark i ostaće.

Možda sam sa željom da budem Spark.me bloger donekle i skromna ali da budem govornik, nekad, za 5-10 godina, to su već snovi. Veliki. 

 

JUNI

Obitavala sam po Sarajevu, to je najbolji izraz. Nisam bila oduševljena, nisam bila razočarana, jednostavno sam se hvatala u koštac sa svim što mi je donijelo. Imala sam jako loš stan, predaleko od kancelarije u kojoj radim, prepun vlage, tmuran i tužan i jedva sam čekala da nađem nešto novo da se preselim.

U junu sam imala emotivna previranja i cirkuse, prečeste epizode depresije i napade anksioznosti a koje sam odlaskom iz Banjaluke zapustila i prestala da vodim računa o svim uputstvima pshijatra i psihologa. Anskioznost  izazvana agorafobijom je bila sve jača i jača iako sam se trudila svojski da joj se suprotstavim, ipak je jačala. NEKAD suočavanje sa strahom i nije rješenje problema. Nekad je suočavanje sa strahom samo korak nazad u izliječenju i rješavanju istog.

Jun bi trebao da bude moj mjesec, rođeni. Ovaj je prošao mirno i tiho, nisam ga doživjela. Bio je prepun događaja, malih i velikih, onih o kojima sam nekad sanjala da idem sad sam bila dio tog. Sa svakim novim moja agorafobija je jačala; ljudi lažu.

Ljudi bez imalo stida lažu i imaju odvojene, ŠIZOFRENO ODVOJENE i različite živote na društvenim mrežama od onih koje stvarno žive. Agorafobijom su dolazili sve češći napadi anksioznosti ali barem nisu prerastali u panične.

 

JULI

Srećan retogradni Merkur svima koji slave. Da, s prvim danom, klepnuo me. Malo Merkur malo Ford kom su kočnice očigledno služile samo za ukras. Preživjela sam još jednu saobraćajku (onu krajem 2018 sam i zaboravila). PRE ŽI VJE LA. Idemo dalje. U julu sam se borila na svim poljima; zdravstveno, emotivno, poslovno. Trošila sam više nego sam željela i htjela i sve čega sam se dotakla išlo je naopačke.

Proći će, mora da prođe, ne može dovijeka. Ne može, ne smije, neće.

Buđenje u 6 i 15, tuširanje, freelance poslovne obaveze, odlazak na posao. Povratak u 18h, nastavak frilensanja, padanje u nesvijest od bola zbog otečenih vena, hipertenzije i planiranje aktivnosti u skladu s tim kad će i koliko noge da mi oteknu pa da mogu uopšte stati na njih. Svako jutro tuširanje hladnom vodom, gomila tableta, krema i mazalica. Svaku noć hepatrombinski gelovi, soda bikarbona, magnezijum hlorat i hlađenje nogu koje gore i kad ne treba da “gore”. Svaki dan vreo pleh po kom koračam jere moje noge i vene nisu mogle da podnesu visoke temperature.

Nadogradila sam kosu, počela da ostvarujem sve male i malecke želje i bila zadovoljna jer mogu. Sama.

Ni život ni jul nisu štedjeli. Neko je odlučio da me iznenadi. I jeste. Nisu mi ukradeni dokumenti, ukradeno mi je 10 godina života. Nema veze, proći će i ovo. Riješiću. Jesam, kroz dan sam riješila i ovaj problem. Sama.

Ne mislim sama u smislu da sam mijenjala auto-staklo već sama da nikog nisam cimala ni zamarala da mi na bilo koji način pomogne.

Desilo se pa se desilo, idemo dalje, BOGU HVALA moglo je i gore. OPET sam to pomislila i univerzum me čuo pa odlučio jako brzo da mi pokaže da i može i da se prestanem zajebavati.

 

AUGUST

Noge su mi konstantno bile otečene. Ništa nije pomagalo; ni kreme ni gelovi ni masaže ni terapije. Ništa, ništa, ništa. Bile su bolne i otečene, jedva sam izdržavala da stojim duže od pola sata. Boljelo je oštro po cijeli dan i tupo kad krenem da spavam. Otok je samo varirao, nikako nije nestajalo.

“Proći je, to je do ovih temperatura”…

Nije prolazilo.

Više nisu noge, počele su da otiču ruke, glava… Sve. Ujutro bih izgledala normalno ali do podne potpuno druga osoba, IZOBLIČENA.

“Visoke temperature, puno posla, proći će…”

Nije prošlo.

Čestitam Majo, nije prošlo; DUBOKA VENSKA TROMBOZA.

U noći s 29. na 30.08 otišla sam u Hitnu jer više nisam mogla da podnesem bol koju osjećam na ovakvim nogama. Digla sam ruke od herojstva i otišla potražiti pomoć. Popila sam kafu, pojela kolač, sjela u auto i otišla do Hitne. Čekala satima. Malo je počelo i da mi se nesvijesti ali sam čekala jer sam tad, po prvi put došla tobe i shvatila da nešto nije kako treba. Primila me jedna mlada doktorica koja je, kad sam joj rekla da sam preživjela plućnu emboliju, plućni infarkt i da imam trombofiliju problijedila. Ambulantna kola. CUM.

Uputnica za dalje, hitan pregled angiografa.

Opet sam sjedila satima i čekala da me neko barem pogleda da ne kažem PREGLEDA. Kad sam “došla na red” iako nikog nije bilo u tom trenutku, doktor je zaista bio ljubazan. Šaljiv, naročito na račun tog kako se još uvijek nisam udala. Pa gdje, pa šta pa kako… Ah, ništa, nema, sve je ovo čisto.

Čisto? OVE noge su čiste? Citiraću sama sebe: “Doktore, ja sam preživjela sve i svašta, mogu da trpim da boli do nesnosnih visina i nisam pička ali sad me boli. Boli me da ne mogu više”

Pogledao je još jednom i zaledio se; zaledio se doktor i slika na ekranu od količine i veličine trombova u mojim nogama. Da, tu su, oni bole. Nekoliko minuta je vladala neugodna tišina a onda mi je rekao da je ipak DVT i da je za hitne hospitalizacije ali nema slobodnih kreveta da me zadrži već idem kući. Dobila sam svoj nalaz, NAPISAN RUKOM, dvije kutije Clexana i riječi “SREĆNO DO PONEDJELJKA”.

Ispratili su me sa Kliničkog centra u 3 i 15h i zaključali vrata.

Nepomično sam stajala nekoliko minuta i pokušavala da shvatim šta se dešava. U glavi mi je bila 1001 misao, sve nešto razbacano, puno slova, brojeva, papira i injekcije u ruci. Iste one injekcije koje nisam imala 2017 pa su me odvele u pakao. Iste one injekcije koje su me poslije spasile. Opet su mi u rukama. Gledala sam u kutije pa u nalaz pa u svoje noge.

S prvim napravljenim korakom prema izlazu iz kruga bolnice počelo je sve da se slaže i shvatila sam šta se dešava. MOŽDA bih s jednim nezgodnim korakom mogla da izazovem pokretanje nekog od tih trombova i MOŽDA bi neki mogao da krene dalje. MOŽDA bi moglo opet da me zaboli onako kako je boljela prva embolija i infarkt. MOŽDA. Možda hoće – možda neće. Napravila sam još jedan korak; boljele su noge i boljelo je tu, unutra, oko srca. Ja ne plačem često ali kad plačem to je za dodijeliti priznanje jer nije plač već jauk, krik. Ne znam kako i ne znam odakle je dolazio taj krik ali samoj sebi sam pokušala da začepim usta da se ne čuje jer mislim da se čulo od Koševa do Čaršije.

Jauk je htio van a razum me spriječavao. Grizla sam vlastite ruke samo da prestane(m).

Dobro univerzume, dobro, shvatila sam, može gore. Hvala. Pozvala taxi, zamolila ga da me odveze do Hitne i sjela u svoje auto. Odvezla se u stan, spakovala stvari, opet sjela u auto i krenula put Sanskog Mosta, roditeljima. Shvatila sam da to ipak neće ići jer me popuštao i razum i snaga pa sam ih nazvala. Nisam planirala i nisam željela još jedan takav stres da im priuštim ali nisam ni birala da se opet desi što se desilo. Dovezla sam se do Travnika. U tom trenutku, ravno 24h bez ijednog trenutka sna.

Dočekala sam punih 29h bez sna.

 

SEPTEMBAR

Septembar je bio interesantan; nema slobodnih kreveta, nema odjela za hospitalizaciju, ima kuća, noge uz zid i hladni oblozi. Mislim da sam fasovala reumu tih dana.

Krpe, peškire i hladne obloge su zamijenili zavoji. Opet je krenulo; od bolnice do bolnice, od doktora do doktora, od ovog do onog do onog tamo a svaki sljedeći se ne slaže sa ovim prije njega. Svi nešto mašu rukama u bijelim kutama, svi imaju neko mišljenje a NIKO odgovor na bilo koje pitanje…

Septembar su obilježile bolničke kafe u hodnicima i nagađanje zašto se desilo to što se desilo. Septembar je obilježio posjet Beogradu i VMA, dijagnoza kojoj se čak ni doktorica koja je posumnjala nije nadala – antifosfolipidni sindrom. Autoimuna i neizlječiva, najčešće dolazi u kombinaciji sa nekim drugim sranjem, vjerovatno još nešto autoimuno. Dobro.

Neko dobije Bingo, neko autoimunu i neizlječivu bolest. Nekom smeta kamen u cipeli, nekom trombovi u venama.

U septembru se u Sanskom Mostu nastavljaju igrati doktora oglušivši se na svako uputstvo LJEKARA SPECIJALISTE sa VMA jer Bože moj, ŠTA ĆE JEDAN SPECIJALISTA SA VMA SEOSKOM DOKTORU DA KAŽE KAKO SE LIJEČI.

Svi doktori imaju izražen kompleks Boga ali ovi seoski su za nijansu gori i to po matrici “što sam duže studirao to mislim da sam pametniji” pa je tako izigravanje doktora i pojačavanje doze zamalo dovelo do unutrašnjeg krvarenja.

Septembar je obilježio bijeg iz bolnice.

 

OKTOBAR

Oktobar je bio za posao, posao i samo posao. I poneki šupak u životu. OK, više njih. U oktobru sam opet bila u Crnoj Gori, opet kao blogger ali ovaj put na nekom drugom događaju.

U oktobru je bilo puno “prvih puta” pa je tako mama prvi put išla sa mnom na neki događaj i drago mi je zbog tog. Od sad ću, ako ne sama, uvijek ići sa njom. Ne treba mi više IKO IKAD da preko mojih leđa dobije išta. Nismo vidjele puno Kotora ali ćemo se u 2020 vratiti, obećavam. I obećavam da ćemo preskočiti piletinu od 17eura; ne zbog cijene već jer je bljak.

U oktobru sam odgovor(e)tražila svuda i od svih. Treba mi da znam ZAŠTO JA i ZAŠTO MENI a niko nije znao i još uvijek ne zna…

 

U oktobru neki lijepi događaji, puno novih ljudi i pozitivnih misli…

 

NOVEMBAR

U novembru sam po odgovore na pitanja otišla i u Minhen ali nažalost, ni tamo ih nije bilo. Barem ne u ovom prvom krugu. Možda mi se posreći u drugom.

Novembar je za antiembolijske i kompresivne čarape, jutarnje, dnevne i noćne gelove za vene. Novembar je za vađenje krvi svaka tri dana, duvanje i izduvanje unutar nekoliko sati, modrice, podlive i krvarenja na sve strane. Novembar je za nestanak vena koje su se povukle tako duboko da iz njih više ni kap krvi neće da se ukaže. Da, novembar je isto pokušao da me ubije ali kako stvari stoje – nije. Ne zna se hoće li.

Novembar je i za saznanje da na sve navedeno imam i usporen rad štitne žlijezde ALI nije me ubio. Čak ni sa tim.

Bio je i za neke lijepe stvari i dešavanja, ona dešavanja o kojima sam maštala…

 

Novembar je za suočavanje – sebe sa sobom, sebe sa ostatkom svijeta, sebe sa stidom i strahovima. Ne, nije direktno suočavanje sa strahom potencijalno rješenje i prestanak istog ali je život prekratak i nepredvidiv da bi se odlagalo neizbježno. Novembar je bio za suočavanje sa strahom i držanja pod kontrolom agorafobije. Anskiozni napadi su postali rijeđi ali su izazvali teže i duže epizode depresije.

 

DECEMBAR

Decembar je direktno suočavanje sa strahom ali na visokim potpeticama.

Decembar je nastavio da dovodi neke divne ljude u moj život…

Decembar je kriv i za još neke događaje, saradnje, nove ideje i pozitivu…

Decembar sam i ja kao debela verzija Cece. Neki stari i provjereni saradnici, neke nove priče, neke nove ideje, pozitivni ljudi i nada da će se život kad-tad vratiti u normalu ili barem da ću neke nove okolnosti usvojiti kao matricu “normalnog” i promjeniti život.


2019

DVIJE I DEVETNAESTA GODINO, ti si isto bila loša kao i 2017 i izbačena si iz kuće Velikog brata.

Dvije i devetnaesta godino, bila si lošija jer sam te izazvala pitanjem MOŽE LI gore. Dvije i devetnaesta godino, nisi pobijedila jer sam ja još uvijek živa.

Možda su mi čak narasla neka nova, još veća muda nego što sam ih imala prethodnih godina.

Sve sam govorila direktno, bez ustezanja i ljudima koji zaslužuju, na mjestima prikladnim za to. Imala sam oštre rezove i životne promjene. Riješila sam se ljudi koji su pokušali da mi nametnu svoje mišljenje bez prostora da čuju moje. Riješila sam se energetskih vampira, sveimača pojma i frustriranih ženetina opsjednutih brakom i reprodukcijom. Riješila sam se ljudi koji žive zbog drugih ljudi.

Upoznala sam neke nove, dobre. Upoznala sam i neke nove analne otvore. Dobila sam otkaz jer KO JOŠ VOLI BOLEST I BOLESNOG?

Saradnje koje traju godinama su se nastavile, klijenti s kojima radim su još uvijek tu. Stekla sam povjerenje nekih novih. Sve gdje sam direktno za obavljanje posla zadužena JA je tu, traje, širi se. Sve gdje su se upleli sveimači pojma je propalo.

Zaključila sam i neke nove stvari za budućnost; zvali su, zovu i zvaće. Zvala sam, zovem i zvaću. Ne planiram odustati.

Ne znam puno ali ono što znam onda znam i niko me neće ubijediti u suprotno.

Jbg, dvije i devetnaesta godino, baš si bila turbulentna i loša ali na kraju, tebe smo zgasili i idemo dalje.

 

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *