Od svih svađa i neslaganja, ona u vlastitoj glavi su najteža.
Već mjesecima razmišljam da li pisati ovo što sad pišem i stavljam na vagu sve dobre i loše strane.
Već mjesecima posmatram meni drage ljude, ljude koje poznajem godinama kako svakodnevno gutaju antidepresive i razne šarene smirilice. Gutaju, ne zato što je zapadnjački trend imati svog psihologa i psihijatra već što voda dolazi do grla.
Mjesecima posmatram sebe… Izvana i iznutra.
Znate li da je depresija bjeličasta, skoro pa prozirna? Prozirna i prilagodljiva da ti se samo prisloni uz misli i onda ih samo upija, upija, upija… Depresija nije crna, ona ne plače i fizički ne boli. Depresija te ne pita hoćeš li ili nećeš da se družite, ona se nametne, iz ovih ili onih razloga. Tiho i hinjski, zahvata centimetar po centimetar.
Depresija tjera ljude i od ljudi jer je takva, specifična i sama za sebe. Dođe neprimjetno ali nikad bez razloga. Dođe neprimjetno i nikad sama, uvijek povede pojačanje jer, ma koliko jaka bila treba joj boja u svojoj silini prozirnosti.
Depresija dolazi sa strahom, najtežim osjećajem.
Depresija ne plače, ona nema suze. Depresija ima samo strah i sumnju. Rijetko kad ima suze.
Ima obamrlost, tupost, nezainteresovanost, trnce u rukama i nogama ali ne suze. Kad biste se samo znali koliko ljudi ima potvrdu o kliničkoj depresiji i uporedili te široke osmijehe i potrebu da animiraju druge, znali biste da depresija ne plače.
Ona zabavlja da se ne bi zabavljala.
Kad biste znali koliko ljudi krišom guta antidepresive, shvatili biste zašto to stanje ne plače. NEMA KAD! Jer, onog trenutka kad depresija pusti suzu – prekasno je.
Kad nijedna boja tablete više ne može da iščupa iz ralja lažnog osmijeha – prekasno je.
Mjesecima posmatram sebe i ljude oko sebe kako se tope ali ne odustaju. Depresija je i upornost – ona da obuzme sve a obuzimani da se opire i tako se vrti do u nepovrat.
Depresiji je hladno čak i kad nije. Ona se zavuče pod nešto, ali ne i pod nekog. Ne voli druge, samo onog na kog se naslonila i vjerni je pratioc.
Ne voli ljude, ne voli priču.
Ne voli.
Depresija ne voli i nema “da”.
Nije odsustvo empatije već nerazumijevanje okoline i strah da i druge boli. A kad druge boli, depresiju boli jače.
Kad je drugima loše, depresiji je još gore. Kad je drugima dobro, ona se zgrije. Brine za druge više nego za sebe pa je sve jača i jača kad su drugi loše a onda malo i odspava kad je okolini dobro.
Depresija ne voli ali je među ljudima i često se plaši istih. Zato i ne ide sama, tako bjeličasta, skoro pa prozirna. Ne zna sama već ima pojačanje.
Depresija nije strah već iz straha dolazi.
Nije od tuge već tugu proizvodi.
Nema suze i ne plače.
(po)Stoji.