Close

01/12/2017

Hoću da mogu

Ne volim čačkanje po prošlosti jer to nikad ne završi dobro. Probudim emocije, slikovito doživim i proživim sve ispočetka.

Dobro i loše.

U arhivi emocija na starom laptopu, pronašla sam neke pisanije, od prije par godina… Pronašla sam tekstove pisane rukom ali se sjećam i raspršenosti misli i suza. Pisala sam o mračnim dijelovima sebe.

Pisala sam sebi. I tebi.

Pisala sam svima i o svemu ali nikad nisu i neće ugledati svjetlost internetskog dana.

A onda sam, tako kopajući satima, pronašla i jedan koji sam posvetila tati i mami. Djelić tog je završio u obliku virtuelne rođendanske čestitke na Facebooku a dio sam zadržala za sebe. Taj drugi dio me inspirisao da napišem ovaj, novi…


Tata nikad nije digao ruku na mene a sigurna sam da to nije pomislio ni u najluđim trenucima i borbama sa tvrdoglavom, i što bi se reklo, nedokaznom tinejdžerkom. Nisam bila zlatna, naprotiv –  od zlatnih trenutaka imala sam samo one u kojima jedna posebno tvrdoglava Blizančica izluđuje Raka i Djevicu a koji su u svakom trenutku dana i noći bili spremni da daju posljednju kap krvi – nek’ je meni dobro a njima kako bude.

U našoj kući nikad nije bilo straha. Ručak je mogao biti i neskuvan – jeli bismo šta se nađe pod rukom. Mogla sam razbiti i tanjir koji je bio u vlasništvu kraljevske porodice, zapaliti cigaru, otvoriti pivo ili bjesniti jer mi je opet pobjegla ona jakna koju toliko dugo ganjam da kupim. Nisam se plašila neodlaska na čas (ili nekoliko njih). Nisam se plašila imati momka ili popiti koju čašicu više jer sam znala da to nije najgora stvar na svijetu i da sam uvijek mogla da dođem kući, ma šta se desilo.

Mene je tata prvi put odveo u kafanu, mama mi je kupila cigare. Zajedno smo išle ginekologu, znala je kad sam izgubila nevinost i sjedila sa mnom u ćošku sobe na krevetu nakon prvog, velikog i pravog razočarenja u ljubav. Majka je bila ta koja me podizala iz kreveta nakon obe operacije kičme. Tata je mudro ćutao na svaku tetovažu i pirsing dok je mama doživljavala omanje nervne slomove. Nikad mi nije rekao šta je to dobro a šta loše ali se trudio pokazati i jedno i drugo pa pustiti da odlučim.

Bezuslovno mi vjeruju. Ne kažem da su se slagali sa mojim prvim donešenim, samostalnim odlukama, ali su razumjeli. Neke su mi se obile o glavu, za neke sam bila u pravu a neke su i danas u njihovim očima pogrešne. Ali, nisam se plašila. Nisam se plašila reći šta mislim pa makar to kasnije izazvalo salvu komentara i sate razgovora.

Nisam se plašila pogriješiti ili uraditi nešto što ne odobravaju ali sam se u svakom trenutku dana i noći trudila da sve što (u)radim znaju prvi.

Sjećam se jedne školske drugarice i strogoće koju je trenirao njen otac pa se plašila da ode ginekologu koji joj je bio prijeko potreban jer nije bila sigurna kako će on da reaguje ako sazna i šta će pomisliti “zašto je zaboga otišla”. Sjećam se koliko sam puta bila zbunjena činjenicom da ne razgovara sa roditeljima, ne komentariše šta je to danas bilo u državi ili na školskom času. Nisam mogla da razumijem da ima otpor prema osobama koje bi trebalo da su najvažniji u životu. To je bit roditeljstva, je l’ tako – da te vole, da imaš bezuslovnog druga i drugaricu, skrovište, mirnu luku?

Tad, baš kao i sad ne shvatam život u strahu, od bilo koga. Oca, brata ili partnera.

Ne plašim se!

 

Zašto sam sve ovo napisala?

Zato što me užasava poražavajuća statistika sa kojom sam se susrela nedavno – jeste li znali da skoro 53% žena u Bosni i Hercegovini nakon svoje petnaeste godine života doživi neki oblik nasilja?

Jeste li znali da je nasilje i to da se plašite otići doktoru jer niste sigurni u reakciju vlastitog oca?

Nasilje je i kad ne kupite baš tu suknju koja vam se dopada jer je momak rekao da to ne ide i ne treba i da ćete tako samo “izazvati neugodne muške poglede”? Jeste li znali da je u slučaju silovanja “žrtva izazvala napadača” i “sama tražila takvim oblačenjem”?

Nasilje je i kad radiš nešto protiv svoje volje samo jer je ON rekao. I kad se ne šminkaš, ne izlaziš iz kuće i ne javljaš drugaricama, jer NJEMU smeta. Nasilje je i kad poslije časa ne smiješ kući jer u dnevniku imaš dva neopravdana časa i trojku a otac to neće razumjeti.

Kad te vrijeđa, samu ili u društvu.

Kad te omalovažava i ponižava.

Kad je “malo nervozan” pa te ošamari.

Kad ponovi šamar.

Kad kaže da to radi jer te voli.

Nasilje je sve ono što ne odobravaš i ono što te boli, psihički ili fizički.

Nasilje nije udarac – udarac je korak predaleko, često i prekasno.

Imaš pravo da biraš šta voliš ili ne voliš. Imaš pravo da voliš ili ne voliš. I radiš. Ne spremiš ručak. Izađeš kad hoćeš i vratiš se kad hoćeš. Imaš pravo da radiš, zarađuješ i trošiš svoj novac na šta god želiš.

Imaš pravo da hoćeš, možeš i smiješ.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *